2. Maj

Drugog maja svake godine se ide na planinu Stol kod sela Bučje.

Danas je baš bila gužva ko nije bio stvarno je propustio onu lepotu.

Čist vazduh, ptice cvrkuću bar mislim nešto ih nisam čuo od silnih kola, traktora i motora…

Lane Gutović

Rođen sam u jednom gradiću u jednoj siromašnoj bankarskoj porodici. U tom gradu se tako sporo živi, da nama jedan kalendar traje po dve, tri godine.

U mom kraju su ulice tako tesne, da u njma ker nije mogao da maše levo-desno repom nego gore-dole.

I stalno padaju kiše.

I magla, strašno vlažno.

Mi kad u podrum stavimo mišolovku, mi ulovimo ribu.

A magla ijaaooo.

Kad u mom kraju padne magla, toliko je gusta,

da ptice idu peške pored puta.

Zabranjen let!!!

Tek vetar

To tako duva, to je strašno!

Primer: kod mene kad kokoška ’oće da snese jaje, a guzu okrene vetru,

Ona ga snese po pet puta!

Tapa-tapa-tapa-tapa!

Odmah snese tvrdo kuvano jaje!

Mraz kad stegne u mom kraju!

Jednom je bio toliko jak mraz uuu

Primer: veštačka vilica moje bake

U čaši je cvoko-cvoko-cvokotala!!!

Sneg u mom kraju!

Mi imamo sneg koji se zove: Stojser!

Ne možeš da čučneš, a nee

Kad padne sneg u mom kraju pa po pet metara( u širinu, naravno!)

Zbog ovakve klime, u mom kraju je mnoogo sitna pšenica.

Vrabac mora da klekne da bi kljucao!

Otuda potiče izreka, kad je ovako lepa, mlada i lepa:

Gledaj ’al je naprtjila sisitje k’o dživdžan kolenca.

Ali, znaš kako je lep svet u mom kraju!?

Jaooo, kako je lep narod( kad nije ružan ), ijjaoo…

Al’ kad je ružan, to je ružno u pm…

One ružne, kad uđu u sobu… u mom kraju… miševi vrište i skaču na stolice!

Komarci ih ujedaju samo žmureći!

Setio sam se jedne moje komšinice, ma sad bi je prepoznao među hiljadu Rumuna!

A bila je lekarka.

Pacijenti su kod nje za beznačajne intervencije uzimali totalnu anesteziju!

A nosataaaaa…

Znaš kakav je nos imala???

Ona je…. mogla da puši na kiši a da joj ne pokisne cigareta….!!!

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
što preteć suncu dere kroz oblak,
sumornog čela mračnim borama o vekovečnosti priča dalekoj,
pokazujući nemom mimikom obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi te crne bore,
mračne pećine a kamen ovaj,
ko piramida što se iz praha diže u nebo,
kostiju kršnih to je gomila,
što su u borbi protiv dušmana dedovi tvoji voljno slagali,
lepeći krvlju srca rođenog mišica svojih kosti slomljene,
da unucima spreme busiju,
oklen će nekad smelo preziruć dušmana čekat čete grabljive.
I samo dotle, do tog kamena, do tog bedema…
Nogom ćeš stupit možda poganom, drzneš li dalje?…
Čućeš gromove,
kako tišinu zemlje slobodne sa grmljavinom strašnom kidaju. Razumećeš ih srcem strašljivim šta ti sa smelim glasom govore,
pa ćeš o stenja
tvrdom kamenu briajne glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati…
Al jedan izraz, jednu misao čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
‚‚OTADžBINA JE OVO SRBINA”

Đura Jakšić